Премијера представе „Има рупа да пропаднеш“ по тексту Србијанке Станковић, у режији Тијане Петровић, 23. јун 2025. године у Дому културе у Прокупљу.

The post Премијера представе „Има рупа да пропаднеш“ first appeared on Ja sam Aska.

– Морате се трудити свакога дана да развијате свест и самосвест, је л’? – одзвањао је промукли глас учионицом.

Покушавам да призовем у ухо њене речи, боју гласа, интонацију, зидове и обрисану таблу у медицинској школи. Радили смо „Проклету авлију“ или „На Дрини ћуприја“ и сећам се да су у школским ходницима коментарисали после како је тако предвидиво што је свим професорима књижевности Андрић омиљени писац.

„Свест и самосвест“ понављала је као мантру, чини ми се у свакој прилици. Како су то биле оптерећујуће речи, тешке да их схватиш са шеснаест година. Зашто да будем свесна? Чега да будем свесна? Али била сам. Баш зато што ме је тако учила. Упијала сам све што читам, све што се догоди, све што видим или чујем.

Сећања су постала покретне сличице упаковане у неке кутијице. Све пре 2008. остало је аналогно, али се у годинама које су уследиле материјал дигитализовао. Кликнем, на пример, на картицу „Данте Алигијери“ и искоче Филолошки факултет и велика књига „Историја италијанске књижевности“. Кликнем још једном и зароним дубље са Вергилијем, тамо негде у Нишу кад се цело одељење смеје јер су у другом кругу пакла прељубници.

Кликнем на децембар 2004. године а тамо – стојим испред кабинета за лабораторијске вежбе у ком траје позоришна проба и гледам како један дечко излази из школе. Повучем дим, угасим цигарету, вратим се унутра. Кажем себи: ето, и то је још једна завршена а неиспричана прича.
Кликнем на мој 19. рођендан и тамо професорка у рукама држи књигу о Драинцу, не проговара, не подиже главу, тек истрчи и нама је јасно – по трећи пут те недеље због нас плаче. „Не волим растанке.“

Свест и самосвест. Можда нас је и она баш у том моменту заледила у учионици. Можда још тамо стојимо.

Или смо једна крај друге, покушавамо да размрсимо неку граматичку заврзламу, ја спремам пријемни, она ме још одговара. Немој књижевност, заврши ово што си започела. Увек можеш читати и писати. Није за мене стоматологија. Није. У праву си. Онда учи ово што волиш. Свест и самосвест.

– „Живот нам враћа оно што ми другима дајемо.“ Хоћемо ли ту тему за писмени? – питала је у неком тренутку.

Тада сам мислила: то је све о (не)узвраћеној љубави, од другарству и изазовима који прате девојку која много чита. Трагање за смислом живота. Јер за смислом живота трагаш тад, у тим златним годиницама, кад о животу можеш само да мислиш, кад ти се још не деси. Не стварно.
Свест и самосвест. Да ли се у некој болничкој соби запитала шта јој то живот даје и за шта јој враћа?

Кажу да није умрла, него увенула и ја сам је замислила као краснуљак, као неку нежну лалу како повија свој врат под небом. Спаковала сам ту мисао у једну кутијицу. Затворићу је и правићу се да не постоји. Јер како нам могу недостајати људи који су дубоко у нама? Са којима се прожимамо? Ту чак ни за растанке нема места.

Уместо тога: клик на картицу „Дон Кихот“. Учионица нека тамо. Озбиљна је, али јој се очи смеју.

Прича: „Преселимо Дон Кихота у данашње време. На пример, рецимо да ја много волим да гледам шпанске серије, „Касандру“, је л’? Па још да читам Пушкинове „Цигане“ и кажем само једног дана: ја нисам ја! Ја сам Касандра! Па се лепо спустим и испред моје зграде у Дуваништу распрострем шатор и кажем: ево ја сад овде живим у складу са собом и природом. Играм, певам, смејем се! Ја сам слободна, је л’? Како би вама то изгледало да ме сретнете?“

Мени се сада допада та слика. Само играј. Слободна си.

The post За растанак ту нема места first appeared on Ja sam Aska.

– Ништа се не догађа. Ништа ми није. Само сам уморан! Не знам зашто ти је тешко то да схватиш!
– Не вичи, пробудићеш децу. И не лажи ме више.
– Добро, шта би ти хтела? Зашто сваки разговор с тобом мора да се претвори у егзистенцијалну расправу? И то у 3h ујутро? Уморан сам, спава ми се, схвати!
– Да долазиш кући на време и разговор би био у нормално доба.
– Мала, радим, схваташ ли то?

Његов длан ми је одједном грејао раме. Изнад кревета се појавила сенка нечег искреног и нежног. Бес ју је најурио.

– Немој ти мени „мала“! Кажи ми шта се дешава!
– Са тобом је немогуће разговарати! Доста ми је више! Спавај!

Одједном, тамо где је била његова рука, пекла ме је празнина. Соба је постала шупља. А простор између мог лица и његових леђа непремостив. Предалек. Предубок. Након пет минута чула сам. Хрче. Како само може?!

Затекла сам зору на нашој тераси. Цигарета ми је опекла прсте. Патетично сам изговорила: „Кад ми је већ душа опечена, шта ме брига за прсте.“

Онда сам се (ваљда) насмејала. Јер то раде све изневерене и уморне жене. Испразнила сам пепељару. На столу је и даље стајала хладна вечера. За прославу годишњице. Поново сам се насмејала. Себи. Проверила клинце. Спавали су. Неоштећени нашом свађом. Онда сам легла поред њега. На јастуку покрај његовог левог уха зевао је Развод. Затворила сам очи.

А онда сам се пробудила. Са три Р. Рашчупана, Рањена и Разјарена. Он је спавао, а на јастуку, покрај његовог левог уха, вриштали су Раскид, Растанак, Разлаз. Мислила сам: то се нама не може десити.
Када је отворио очи, устала сам. Изашла сам из тог шупљег јутра.
***
Отворио сам очи. Са три У. Уморан, Узнемирен, Уништен. Она је устала из кревета. Изашла из собе без „добро јутро“.

Њена рашчупана плетеница се клатила с њеног темена и знао сам да поручује: бесна сам, рањена сам, макни ми се!

Синоћ се коначно догодило. Кад сам стигао кући, деца су одавно спавала. Вечера је и даље стајала на столу. И глупе миришљаве свеће. Заборавио сам на годишњицу. Нисам ја толики кретен колико она годишњица има. И шта је све у стању да слави. Синоћ је било 13 година откако смо први пут водили љубав. Сетио сам се чим сам осетио мирис угашених свећа. Знао сам и који је прописан начин да се то прослави. Био сам уморан.

Онда се коначно десило. Њено помирљиво климање главом на моје касне доласке се претворило у упитник са узвичником. Расправа је трајала сатима. Легли смо мало после поноћи. Мислио сам: коначно тишина. А онда је наставила. До 3h ујутро.

– Хоћу да ми кажеш шта се то с тобом дешава.

Процедила је кроз зубе реченицу-наређење. Оштро и разочарано, као да сам и ја једно од наше двоје деце. Ваљда ме је то и разбеснело.
Не знам шта сам јој рекао. Не знам шта ми је рекла. Одједном, у соби сам осетио мирис мора.

– Мала, радим, схваташ ли то?

Спустио сам длан на њено раме. То нам је одувек био магичан додир. Онај којим се закључавају све свађе, а откључавају нежности. Охладила ме је својим инатом.

Онда сам јој окренуо леђа. Не њој. Свему томе. Неразумевању. Расправама. Ономе што обичан свет зове брачна свађа. Нас двоје смо били изнад тога. А ја сам био уморан. Брзо сам заспао.
После сам је чуо кад је устала. Мало је фалило да кренем за њом и испушим ту цигарету. Нисам био сигуран да ли би ме пустила да је пољубим. Била је превише љута. Питао сам се: да ли она мене воли уопште?

Заборавио сам на годишњицу јер радим као луд. За нас. За децу, њу и нас. Тим редоследом. У њеној глави већ постоје три сценарија у којима је варам на службеном путу, радном столу или неком хотелу. У мојој глави постоји само један сценарио. Нас четворо на мору.

Стојим на вратима од кухиње и гледам је док кува кафу. Видим – и за мене. Хоћу да јој кажем: „У мојој глави постоји само један сценарио. Нас четворо на мору“. Изговарам: „То море на које хоћеш да идемо неће се исплатити само од себе.“

Окреће се лагано. Још лаганије ме убија погледом.

– Знаш шта?! Носи се! Ја хоћу само један дан одмора, разумеш? Да напуниш дечји базен водом, да нам скуваш кафу и да их гледамо с терасе како се играју. Не треба мени море!

***
– То море на које хоћеш да идемо неће се исплатити само од себе.

Изговорио је то. Изговорио је као да га ја пушком терам на заједнички породични одмор.
Када би у енциклопедијама постојао термин „брачна свађа“ комотно би ово јутро могло да стоји у опису. Просула сам тек скувану кафу у судоперу. Унутра је нешто пукло. Мислим и на судоперу и на душу. Било ми је мука од тог праскања. Онда сам видела да сам опекла прсте. Опет. Онда сам му рекла како мени не треба одмор, већ живот од ког ми одмор неће требати. Само ме је погледао и изашао. Да ли он мене воли уопште?

Тишина ме је оковала на пет минута, а онда сам чула клинце. Трчали су низ ходник и врискали од радости.

– Мама, мама! Дођи! Тата напунио базен!

Кућа је одједном замирисала на море.

The post Брачна свађа first appeared on Ja sam Aska.

Прошло је скоро годину дана када сам се загрцнула од смеха у центру П. – а пошто ми је Нора испричала анегдоту са посла. На паузи за ручак се расправљало о некадашњим колегама, лекарима опште праксе, стабилном брачном пару. Прошло је много година како су се одселили из П. – а у Београд. То је већ довољан разлог да се мисли да су им у дугогодишњем раду цветале руже. Она се пензионисала и чува унучиће, а и њему се смеши пензија за коју годину. Сада баш уживају. “Уживали су они и док су радили да ти кажем. Свако лето море. Те Грчка, те Египат, ономад и Шпанија. Их, а тек конгреси, семинари, пола Европе обиђоше! Она је била и у Шведској!”, значајно је причала једна колегиница. Сви су климали главом, замишљени над својим сендвичима, а онда она рече: “А била сам код њих прошле године. Стан к’о стан, ништа специјално. А у купатилу, знате, и даље им стоје оне обичне беле плочице!”

Нора и ја смо се дивиле тим обичним белим плочицама. Јер су беле плочице, обичне беле плочице, успеле да стишају све незадовољне мисли, завист, љубомору или једноставно замишљеност свих који су правили ту паузу за ручак. Обичне беле плочице у туђем купатилу обрисале су све неуспехе у њиховим животима. Успели су само они који су превазишли обичне беле плочице.

Не знам да ли је овај народ до те мере осакатило сиромаштво да богатство виде само у материјалном, али тај тренд стицања и подизања што већих кућа, већих од комшијине, разуме се, не престаје да буде популаран. Само нек је боље, само нек је веће, само да сви виде. Увек све треба. Увек нешто фали. Прође живот у мењању плочица, фарбању фасаде и зидању новог спрата.

Тај “манир стицања” те одређује у друштву. Можеш да будеш успешан професор, уметник, лекар, твој успех не постоји ако живиш у несређеној кући, или не дај Боже, као подстанар. Издао си књигу, имао изложбу фотографија, пишеш за новине или радиш као водитељ, није то уопште битно ако су ти у купатилу обичне беле плочице.

Са друге стране, сваког дана нас бомбардују мотивационим текстовима и рекламама. У књижарама су приручници из популарне психологије попунили најмање по две полице. Тик уз Чехова и Црњанског. Ако није књига, онда је филм: оствари свој сан! Следи своје срце! Ослушни своју душу! Тежи својим циљевима! Па, опет, оствари своје снове (зашто би се зауставио на једном сну?)!

А како, питам се ја? Како просечан грађанин/ка ове земље да оствари свој сан? Велике ствари у животу захтевају велико време, велике обавезе, безрезервно предавање и посвећивање. Како између два испита, или две књиге, или једноставно, између два прања судова можеш да оствариш сан? Да постигнеш оно Велико? Како да јуришаш на свој Конго кад си обећала Жмуу да ћеш да направиш палачинке? Или кад ниси залила цвеће? Или кад те чека гомила веша за пеглање?

На крају првог филма о Монтевидеу мали Станоје каже: “Живот је када имаш сан и када верујеш у њега. А када снови постану стварност, победио си време. И све што је било некада давно још увек траје. И смрт више није крај живота. Нема краја.”

То је дефиниција Великог у животу. То и она Ленонова о томе како се живот дешава док ми кројимо планове.

Јер на живот, нажалост (или на нашу срећу), не можемо да ставимо паузу. Шта год радили, време ће да тече. Треба да изабереш чиме ћеш да испуниш то трајање. На крају, где год били, морамо бити задовољни оним што имамо. Али тако да увек тежимо бољој верзији себе.

На том путу биће много оних који верују у “обичне беле плочице” и у правила о томе које године су за шта погодне у животу. На тим се станицама не вреди заустављати.

Кад се поколебам или препустим свакодневици, Жму ме повуче за рукав. Он верује у мене чак и кад ја то заборавим. Подсети ме да направим палачинке, али и да треба да стигнем у Конго. То је једно велико буђење, да вам кажем. А кад се пробудиш, не размишљај о томе како да оствариш снове. Треба да оствариш своју јаву – сновима.

(архива, 28. април 2014. године)

The post Беле плочице first appeared on Ja sam Aska.

Динамична недеља. Једна од оних – супер – жена – у – провинцији – ситуација. Цврчак и мрави се воле, раде, држе за руке и певају – прича. Да, ја сам она госпоЏа што је целе недеље, сваког дана по сат времена, ређала дрва и слушала Азру. А у паузама читала манифесте авангарде – ал’ то се с улице не види.

Сигурна сам да ћу за који месец исто тако у некој од пауза од живота и да дипломирам. Али није ме страх. Знам ја: И кад будем дипломирала, ја ћу студент да будем. То је бар занимање за цео живот.

Студије књижевности сам уписала због ерудиције. У ренесанси би ме изузетно поштовали, али родила сам се прекасно. Претпостављам да бих много лепше живела на Новом Зеланду, али ми је речено да оплеменим мајчицу Србију.

„Што баш из провинције?“ – кукала сам недељама. Жму баш и није схватао шта бих ја то више хтела од онога што имам. А мени је недостајао Београд, позориште, слобода, људи, динамика, празне улице у недељу ујутро, разговори о филмовима, књижевности, и музеј. Било који музеј.

У П. није било места за велике идеје, за велика остварења, за велике мисли. Једино велико била је досада и фебруарски умор.

А онда се десила кафа. Епохална кафа са Олгом и Пико.

„Конго?“
„Да, Конго.“
„Баш Конго?“
„Да, Конго.“

Четири докторска ока су ме гледала изнад шољица кафе. Није само мени било тесно. Моје лекарке без граница биле су спремне за остваривање великих идеја, и за велике одласке.
После те кафе Жму се јурио недељу дана са мном по кући. Нисам тражила да идем у Конго, али сам успела да га упакујем у метафору и да очекујем да је дешифрује уместо мене.

„Шта је мој Конго? Шта ја могу да урадим да поправим свет? Да буде боље место? Кажимикажимикажими.“

Мислим да је једва чекао да иде на посао.
Испоставило се да сиротанима у Конгу који немају шта да једу баш и није неопходно да поправљају зубе.

Тад сам схватила: Можда не треба у Конго да одеш, можда треба Конго да будеш.

У Србији, хвала Богу, поред покварених мисли и дела, још има покварених зуба. А док је тако и посла за Нору, Олгу и Пико.

Моја Др Хаус сестра ће да доноси нова бића на свет.
Госпон ујак ће у БЕЛИ свет на школовање и усавршавање своје дивне личности.
Моја куми ће да спрема дивна француска јела из француског кувара на француском језику.
Друга кума има кума – а он је велико дете које треба зауздати.
Београдска Правница поправља свет у закону.
Мр Фин пише приче које свет посрамљују и опомињу.
Средњовековна принцеза расте у Загребу.
Апу купа свет у смеху.

Георгова мама има Георга.
Лавова мама има Лава.
Илијина мама има Илију.

А шта има мој Жму?
Креативне хобије. Жену која пише. И инспирише.
И паковање марамица и смеха кад се његова провинцијалка расентименталише над књигом и филмом.

И заједнички породично – брачни статус: “избеглице из бесмисла”.

Па, ако не нађемо смисао – створићемо.

(из архиве 5. новембар 2013. године)

The post Провинцијалка из П. first appeared on Ja sam Aska.

Remember when you were young, you shone like the sun

Она прва младост мешала се у наивним, просто глупавим стиховима Цециних песама и разарајућим акордима Хаустора. То би заувек био исти чаирски парк под снегом, Пико и ја се вучемо до њеног стана, два дана пред Нову годину. И све време причамо о томе како нам је драго што смо иза себе оставиле задимљени кафић у коме дрече народњаци. Наравно, ни једна ни друга није помињала то што смо до пре 15 минута и саме вриштале исте бесмислене стихове и падале у транс са чашом и цигаретом међу средњошколским прстима.

„Десет година је прошло, а ја њу и даље волим“ – Тони Монтано ме је подсећао да је прошла деценија (охо хо, ето још једног Цециног наслова). Свака случајност је намерна – то ја, кад ми је непријатно, покушавам да будем духовита. Са акцентом на – покушавам.

Али нема ту хумора, само оних чудно смешних ситуација и сећања. И музике. Која лечи. А сваки жанр има своју циљну област или место деловања.

Можда нисам баш најјаснија, али ево. Кад се преведе на српски, просто је: Ја кад пеглам, слушам Ацу Лукаса. Искључиво. Да не продубљујем филозофију пеглања и да не испишем цео елаборат о томе колико мрзим ту „домаћичку“ активност – само са дотичним господином ја опеглам све. И одећу. И постељину. И мисли.

Прочишћење и јасноћа. То је крајњи резултат.
Аца Лукас и катарза у истој соби, замислите.

Кад се Жму, док још није био мој Жму, одселио из Београда и оставио ме да учим, три дана нисам слушала музику. Постоји једна песма „Love hurts“ коју сам тад преименовала у „Music hurts“. Не знаш шта је горе, да л’ она тишина или незрело, неконтролисано плакање и кидање у грудима са првим акордима. Рок ме је разболео и замало „рокнуо“.

И ту су ми помогли браћа народњаци. Не Цеца и Аца, никако. Превише успомена на средњу школу и заједничке студентске дане. Овог пута Синани, Шемсе, Кемали, завијања која су мојој сестри пробила мозак, све док нисам положила романтизам и отрчала у П.

Кад чистим, волим да слушам Галију, јер ме подсећа на један студентски дом у Земуну.
У кафани – Тозовца, Тому и Силвану.
„Moon river“ у летњу ноћ, док га чекам.
Октобар огрнем Pink Floyd – ом и Pearl Jam –ом.
Новембар ми прокишњава због Леонарда Коена.
Зимска јутра пијем са чајем, кафом и Металиком.
На фебруар навлачим филмску музику.
Априле дочекујем Енигмом, Ениом, сентименталним инструменталима – да нагло не пробудим пролеће.
Ту негде, између 8. и 13. маја, углави се једна Моцартова серенада, „Swan lake“ и Дебисијева „Месечина“.
Око Видовдана развлачим „Белу дугмад“ по кући, јер су Жму, Пико и Госпођица Бордо на том концерту били, а ми неки – нисмо.

Пошто је у П. носталгија највећа глупост коју себи можеш да приуштиш – Балашевића сам избацила из употребе. За јавност, мислим.

Може се рећи да музиком превијам сва сећања и оне ране за које нисам ни знала да их имам. Јер моја музика то може.
Страх ме за моју децу. Шта ће они да увију у овај хард фолк?

Највећа дискотека у П. има ту част да ме види једном годишње. Оне године кад не будем знала ниједну песму, престаћу да идем. Септембра 2013. знала сам целе три. Из мог „доба“, разуме се. За данашњу младеж – ја сам музички диносаурус. Мој неолит су веселе деведесете. Она смешна данце музика, сећате се: комбинација народњака, репа, хип – хопа, попа, али оне шљ – класе. Извињавам се, али Гђа Диносаурус је уз то одрасла.

Од 2000. на овамо ја и даље бројим 3 – 4 године. Што би госпођица Бордо рекла: „Забројала сам се.“

Мени је само невероватно да у ових тринаест година није стало ништа довољно добро да се мери са нашом музичком ренесансом 80 – их. Да, ја сам једна од оних који секу вене на музику умирућих комунистичких дана. За своје добро РИБЉУ ЧОРБУ не кусам, у ПРЉАВА КАЗАЛИШТА не идем, не верујем у ИДОЛЕ, али нисам ни толики ПАРТИБРЕЈКЕР да понекад не погледам ФИЛМ. Тад обично на столу буде ЛЕБ И СОЛ, једна ЦРВЕНА ЈАБУКА и две – три ДИВЉЕ ЈАГОДЕ. Увек их поделим са АЗРОМ и ЕКАТАРИНОМ. Ова друга добије највише, зато што је ВЕЛИКА. Кад путујем, путујем с ПИЛОТИМА или ме вози ГАЛИЈА. Кад се уморим, лежим и чекам да ме прегази ПАРНИ ВАЉАК. Што се ИНДЕX – а тиче, и овај болоњски је више него тежак. Ако се деси СМАК, сићи ћу у АТОМСКО СКЛОНИШТЕ које ће да чува КЕРБЕР.
Жму каже да понекад личим на Џубокс. Али ниједном од нас није баш јасно ко је све убацио плоче „унутра“. То сад и није битно. Најбитније је да ја певам. И да имам коме.

„Оженише ме музиком. Брак из љубави.“
То би био други.

(17. октобар 2013. године)

The post Оженише ме музиком first appeared on Ja sam Aska.

Нисам неки претерани обожавалац великих речи и театралних реченица, али их волим у театру. И у књизи. Јер су тамо рођене. И ту припадају.

Драма на улици је већ нешто друго.

Трудим се да ме не умарају туђа тумарања, јер некад ни за своја немам ноге. Будим се у 5h, легнем око поноћи, дан ми је једнако кратак. И мали. А време које је моје, па… Оно је још мање. Читам, понекад поједем нешто, љубим супруга, причам сатима са сестром (чак и кад она то не зна), учим, певам, чистим, храним рибице, зовем пријатеље, кумове, родитеље. Правим поклоне, пијем кафе, пишем поезију коју не дам ником да чита, читам до изнемоглости, опет љубим супруга.

У мом животу постоје две обавезе које немам: посао и дете.  И поред тог времена које ми поклања статус незапослене и не – мајке, мени је дан кратак.

Шта ме збуњује?

Видим, већ се стигло на море? – љубопитљива је моја кројачица.

Па, јул је месец. Кад се то иде на море? – покушавам да будем љубазна.

Очигледно, сваке године. – не трепну.

Добродошли у Србију! У земљу у којој је летовање луксуз, а забадање носа у туђ живот начин да се проживи сопствени!

Да не почињем своју тужбалицу са: Није мене родила мајка да…

Да пробам да будем објективна?

Како, у име свега на овом свету, госпођа – кројачица – мајка двоје деце – кувам за четворо – шијем за двадесеторо – спавам осам сати – намрштена постиже да води евиденцију о мојим одморима?

Очигледно, лако.

Ако посматрамо ситуацију из доњег угла улице (одакле се, признајмо, све најбоље види) ја сам речима моје баке аздисала. Није то скромна реч! Није баш из театра, али  заслужује да јој се поклонимо. Нисам сигурна да ли може да се чује још негде, али је улице југа Србије чују свакодневно. Више пута.

Идеална је за увод у монолошко распредање о степену нечијег луксуза, безобразлука, лењости и свих осталих особина са негативним призвуком. Монолог, наравно, не траје ни три минута, јер се кроз кратку дијалошку деоницу огрне палацавим паланачким хором. Е, у том хору можете сазнати о себи и више него што наслућујете!

Тако до сваког стигну одговори на она велика животна питања због којих се не спава ноћима. Па су неудате неудате, јер су им криве ноге, јер су уображене, јер им је пара ударила у главу, јер их нико више неће. Удате су удате, јер се још на свадби видело да су у трећој недељи трудноће, и да се без те трудноће никад не би удале. Дипломирани правници, лекари, професори – незапослени, јер су лењи, неће да раде, ко зна како су и завршили факултет. Запослена господа су неспособњаковићи које је запослио течиног шурака зет, а господичне, па… То су већ она пикантна сценарија. И тако у недоглед.

Аздисати се може и у свакодневним ситуацијама. Ако трчиш, ако пишеш, ако чуваш пса, ако детету купиш капу или крему за сунчање, ако се купаш у градском базену, ако читаш, ако носиш сукњу, ако носиш панталоне, ако кажеш да имаш пријатеље, ако купиш црни, а не бели хлеб, ако се поред свега црног на данашње време – СМЕЈЕШ.

Осмех је већ неопростиви луксуз. Догађај!

Да ли је стварно пренаивно веровати Балашу? И шта када осмех није одбрамбени механизам и зид, већ начин дисања?

Ја осетим загрљај. Слободу која се не може зауздати. И као Дучићу, и мени шуште звезде. За мене је осмех доживљај.

ОВДЕ  је осмех догађај који интезивира аздисати – кампању. Али и даље – једини догађај који опомиње да вреди дисати. А за свет ко те пита?

(септембар 2013. године)

The post Овде је осмех догађај first appeared on Ja sam Aska.

The post АСКА И ВУК first appeared on Ja sam Aska.

Када се пробудио било му је потребно неколико тренутака да схвати где се налази. Овако почињу филмови, помислио је, главни јунак се буди у нечијем кревету, несвестан тога ко је.
У ствари – једино тад свестан ко је заправо. После, кад крену да васкрсавају догађаји из претходног дана, кад препозна лампу на ноћном сточићу или врата собе – тад је већ касно. Тад је већ онај други, одрастао, који има породицу, посао, прописану терапију у здравственом картону.

Звук кломпи низ ходник ВМА подсетио га је на један давни јунски дан, кад је Циганка папучама гребала асфалт, осврнула се да претрчи преко пешачког, погледала га значајно и бацила папирну марамицу на улицу. Данима су му се у глави ројиле такве – наизглед небитне слике. Све оно што је мислио да његов мозак никад није ни забележио, запамтио. Као, на пример, начин на који касирка у локалном супермаркету броји кусур и враћа му новац на фискалном рачуну. Или онај звук сензора у ауту кад се паркира у риквец или не веже појас.

– Какве су ово глупости? – питао се.

Било је оних ноћи – у паузама од болова – када се Василису чинило да је ишетао из нечијег романа. Лепо, искорачио право на плантажу наранџи у Грчкој, директно на измишљену античку земљу и био све само не измишљен човек. Та паралелна реалност хранила је његову душу. Негде је неко записао да некад да би душа била мирна мора да прође кроз земљотрес. Њему је деловало као да се увек све око њега тресло – да је тражио да се нешто споља деси, па да њему унутра буде добро.

Понекад – знао је – сва су решења у њему. Али је допуштао да време тече као да га он сам ствара само да би га просипао у ветар.

Сада, време је добило нову мерну јединицу, па уместо да гледа у календар и размишља о деценијама и годинама, он је рачунао сате, тренутке које вреде и онда их множио – па су се претварали у столећа.

Василис је знао, шта год да се деси и где год да се нађе – он ће увек имати у себи ту ванвременску снагу да помера галаксије – чак и онда кад нико то од њега не тражи. Због те неуништиве моћи, негде испод душевног земљотреса осећао се као Атлас. Носио је на плећима читав свет. И све је било његово. Тако је научио – да је свако његово ноћно путовање пут до себе, директна путања до суштине.

Па је удахнуо дубоко и закорачио у дан.
Спреман да се бори – и оздрави.
На крају крајева, човек нема другог избора, зар не?

The post Некад да би душа била мирна мора да прође кроз земљотрес first appeared on Ja sam Aska.

И шта сад вечита девојчица да ради?

Скерлић је осудио Исидору Секулић. Рекао је нешто у маниру како је жена образована и начитана, али ипак жена, сва од осећања, од самозагледаности, космополита кад није ни време ни место (ја мислим да је за космопилитизам увек време и место), као и да је толико читала, да је њено искуство сво у ишчитаном. Прво је читала и научила свет из књига, и тако остала без способности да свет гледа својим очима, да га заиста види. О, па здраво, Исидора! Да је Скерлић жив и мени би исту дијагнозу поставио.

Ево како ћемо. Знам ја добро шта је квалитетна литература. И умем да препознам добар филм. Али волим и „срећне“ филмове и књиге. Није то увек лака забава. Понекад, прича о љубави буде исцељење, пробуди веру у живот, у доброту, у могуће остварење неких снова које смо заборавили, или запоставили. Пусте нас да читамо бајке. Пусте на нас цртане филмове о љубави и доброти. А онда нас пусте у свет. Да нас сажваће заједно са корицама и филмском ролном. Знам ја да паметњаковићи пишу бајке за одрасле и снимају феноменалне филмове о „живели су срећно до краја живота“ – углавном због зараде. Јер у мутном, сивом свету људима треба светла. Наде, ако баш хоћете. Сви смо довољно бистри да то схватимо. Плаћамо да верујемо у добро.

Мене брине што умем да будем преварена том „могућом владавином добра, љубави и среће“. Што ми ретко кад требају подстицаји за то, заправо. Ево, Скерлић се мршти на моју следећу „женску“ мисао: „Лепо би било кад би сви били заљубљени у неког или нешто“. Треба стварати, радити, волети, и све то са љубављу. Моја Др Хоусе сестра тврди да тако само снажим своју рањивост. Колико год то парадоксално звучало.

Знам ја да је данас модерно бити намрштен. Бити „човек од става“. Кукати на државу. Уплитати се у политику. Завидети богатијем. Гледати ријалитије. Бити „ин“. Бежати из школе (ал’ не на онај мангупски начин). Церекати се кад неко помене речи „култура“, „уметност“, „балет“, „књига“. Ево, сад се и Скерлић церека. Данас сви верују у то да ће се добри људи „искварити“. „Искварио га положај“, кажу. „Промениле га паре“, отпљуну.

Мени све то личи на наопаку бајку. Као да су све написане приче остале без упутства за употребу у ово модерно доба. “Драги родитељи, прочитајте вашем детету бајку. Оштрим и кратким потезом им докажите да је у животу све супротно – лош човек се неће преобратити у доброг. Принчеви не спасавају принцезе, сиромашни остају сиромашни, Mr Darcy је резервисан искључиво за енглеско говорно подручје.“

Е, па не може! Странице црне хронике су сваког дана све бројније, толико да очекујем да та рубрика постане цео магазин.  Све то зато што с висине (божемеопрости какве висине) гледамо на бајке, и крунишемо наопаке бајке. Све то зато што не чувамо топлину, нежност, лепоту. Све то зато што смо се опасали чувеним Кинеским зидом и оставили да нам све биљчице угину без сунца. Данас је најбезбедније бити неосетљив и груб. Али та наша „безбедност“ умножава неосетљивост и грубости.

Постоји један једини стваран проблем на овом свету, ако сте начитана жена. Ви сте и даље жена. Некад ће вас други етикетирати као претерано осетљиву госпођицу у ПМС-у или у чему год било, а некад ћете и саме себе осудити због неразборитог и ничим оправданог понашања. Условно речено, ако сте поклоник предрасуда, жена је увек плачљивица која уздише над љубавним романима или на филмским (не)срећним крајевима, мушкарац је мушкарац, Балканац. Као да не постоје жене које су чврсте и као да не постоје осетљиви мушкарци. Као да нисмо сви људи. Саздани од истог меса, од истих жилица. Било где у свету.

Једно је сигурно, жене све компликују. Као ја сад. Предугачак је ово увод у једноставну истину – опет сам се заљубила у четири нестварна јунака – један од њих је увек Mr Darcy, о осталим не бих да говорим сада. Нестварни јунаци су тихи подсетници на то да бајке ипак могу да трају. Жму није строг као Скерлић – он зна да је он мој најстварнији јунак. Чак и кад ушета у моје приче.

А „осетљиви“, у књиге заљубљени знају: Све док постоје љубавне приче, биће и љубави.

Неверним Томама ћу дозволити само псовку: „Сто му громова! Шта ви заљубљени једете?“

The post Сто му громова, романтика! first appeared on Ja sam Aska.